Dve godine su prošle otkako je glavni junak ovog romana, perspektivni tridesetogodišnji programer zaposlen u prestižnoj kompaniji, okončao jedinu dugu vezu u svom životu. Ljubavni život mu i nedostaje i ne nedostaje, jer je apsolutno svestan da su ga i te žene doživljavale prvenstveno kao utešnu nagradu. Druženje sa zlosrećnim kolegom Tiseranom uveriće ga, međutim, da i od lošeg postoji gore – da postoje oni koji, jednostavno, nisu u milosti ženskog roda i na ljubavnom planu su osuđeni na tragičan početak, tragičan tok i tragičan kraj. I njih dvojica, različiti a ipak slični, žive u tom svetu u kojem je seksualnost odvajkada bila svojevrstan zaseban sistem društvene hijerarhije, sa svim nepravdama i patnjama koje socijalno raslojavanje nosi.

Samoća kao pretnja i kao ishodište, sloboda kao breme i smrtna opasnost, čulnost kao izvor nade i očaja – to su sečiva, tek ovlaš zatupljena, kojima nas Uelbek podbada na stranicama ove knjige, objavljene 1994. godine, kada je danas vodeći francuski pisac kretao na neizvestan put ka svetskoj slavi.

Autor	Mišel Uelbek
Prevodilac	Vladimir D. Janković
Naslov originala	Extension du domaine de la lutte
Broj strana	144
Pismo	latinica
Povez	mek
Format	14 x 20 cm
Godina	2015.
ISBN	978-86-88335-58-4

Mišel Uelbek

Slavan, osporavan, hvaljen i nagrađivan kontroverzni francuski pisac, filmadžija i pesnik Mišel Uelbek (Michel Houellebecq) rođen je 1958. godine kao Michel Thomas na Reunionu, francuskom ostrvu nadomak Madagaskara, kao sin instruktora skijanja i lekarke, koji su za svog sina, po Uelbekovim rečima, ubrzo izgubili svako interesovanje. Do šeste godine živeo je u Alžiru kod majčinih roditelja, a nakon toga u Francuskoj, kod očevih, koji su ga i odgajili. Kasnije će uzeti devojačko prezime majke svog oca, i kao Mišel Uelbek ući u istoriju francuske književnosti.

Godine 1980, Uelbek je diplomirao agronomiju, a u književni svet ulazi 1985. pesmama objavljenim u magazinu La Nouvelle Revue. Iste godine kada mu izlazi prva zbirka poezije (1991), objavljuje i biografiju pisca horora H.P. Lavkrafta, kojim je u mladosti bio opčinjen. Tri godine kasnije objavljuje svoj romaneskni prvenac pod naslovom Extension du domaine de la lutte (Proširenje područja borbe), kojim skreće pažnju publike i kritike. Slede romani Les Particules élémentaires (Elementarne čestice,1988), Plateforme (Platforma, 2001) i La Possibilité d’une île (Mogućnost ostrva, 2005), koji mu donose status jednog od najpopularnijih i najkontroverznijih francuskih pisaca današnjice. Za roman Elementarne čestice dobio je „Prix Novembre“ i proglašen je „nihilističkim klasikom“. Za roman La carte et la territoire (Karta i teritorija), 2010. godine dobio je prestižnu „Goncourt“ nagradu.

Uelbek je objavio i tri CD-a na kojima peva/recituje svoju poeziju, a po romanu Mogućnost ostrva snimio je 2008. istoimeni film. Godine 2011. objavljena je njegova imejl prepiska s Bernar-Anrijem Levijem pod naslovom Ennemis publics.

Kritika je Uelbekove romane često karakterisala kao vulgarne, pamfletske, pornografske, a zbog stavova koje je iznosio u njima i svojim intervjuima optuživali su ga da je rasista, ženomrzac i islamofob. Zbog antiislamskih stavova i optužbi za izazivanje rasne i verske mržnje dospeva 2005. na sud. Pozivajući se na proklamovanu slobodu govora, sud ga je oslobodio optužbi, ali nakon ovog procesa Uelbek napušta Francusku i odlazi najpre u Irsku, a potom u Španiju, gde i danas živi.

Početkom 2015. godine objavljuje roman Soumission (Pokoravanje) kojim potvrđuje svoju reputaciju najkontroverznijeg svetskog autora. Istog dana kada je knjiga objavljena dogodio se teroristički napad na časopis Charlie Hebdo na čijoj je naslovnoj stranici bio upravo Uelbek. Pokoravanje pred čitaoce stavlja jednu od mogućih bliskih budućnosti, onu u kojoj Francuskom vlada muslimanski predsednik, a islam postaje dominantna religija. Sve ovo od romana Pokoravanje stvara internacionalni bestseler koji se prodaje u stotinama hiljada primeraka i od Uelbeka pravi gotovo proroka i mitsku ličnost savremene književnosti.

Poslednja dva Uelbekova romana su Sérotonine (Serotonin, 2019) i Anéantir (Poništeno, 2022).

Kritike

„Uelbek ne krije svoju povezanost s pojedinim piscima XIX veka, među kojima, po svemu sudeći, Bodler za njega zauzima posebno mesto. I zaista, u Uelbekovom pisanju se i te kako oseća ta bodlerovska tenzija, to nadgornjavanje između splina i ideala, borba koju jedinka vodi ne samo sa spoljnim svetom nego i sa samom sobom.“
Silvi Loanjon