Eva je suvišan čovek. Ima promašen život, promašen i srećan, jer je to put iskrenosti i radoznalosti. Ovo je knjiga teskobe i ljubavi. Suzu vaga, vadi trn iz oka. Roman apsolutne iskrenosti. Knjiga za retke, za one koji tu iskrenost mogu da izdrže. Nije ovo knjiga za šmokljane.
Ovaj bi se roman dojmio Džeku Keruaku i, posebno, na dan šesti, mladom Rastku Petroviću. Knjiga po tragu pomodrelih ožiljaka: sve sam naučio sâm, sopstvenim kolenima naživo. Knjiga o radničkom surovom životu u Nemačkoj, levičarski roman: moji nokti bili su izlistani do krvi, vrhovi prstiju boleli su me kao sveže amputirani. Što veći teret, to lepši stav tela. To veća radost tela, tišine, ritma.
Milica Vučković kao Kasijus Klej, kao Muhamed Ali. Vučković od reči šporet, krpljeno, fleka, oklembešeno… čini poeziju. Od reči rajsferšlus, koja se javlja kao refren, pravi solo partiju za džez klarinet. Vučković piše u ritmu džez varijacija s bluz deonicama. I raste to sve do izvrsnog finala romana. Huči tiho i strašno kao Dunav, kao smrtonosna bolest. Kao u romanima Margaret Diras. Sokoli na život. Ljubav kao bol i kao čudo. Ljubav je čudo koje prelazi preko ruba romana, romana i pameti…
– Božo Koprivica 

Proza Milice Vučković ne dopušta nam buržoasku utjehu „lijepe“ rečenice, niti nam pruža laku katarzu srećnih krajeva. Ona beskompromisno iscrtava kompleksnu mrežu zlostavljanja koju narcisoidni „majstori lijepih rečenica“ nerijetko stvaraju oko svojih „muza“. Vučković vješto rekonstruiše obrazac poetizovane „velike ljubavi“ kojoj smo odmalena učene, a potom ga jednako vješto objelodanjuje kao košmar bezizlazne toksične igre.
– Lana Bastašić

Roman Smrtni ishod atletskih povreda je mudro, talentovano, crnohumorno, analitički detaljno, hrabro i duhovito ispričana priča koja (lucidno) nema ni početak ni kraj. Ona je večna. Naizgled mala, ovo je priča koja nas se duboko (do)tiče jer je ukorenjena u samu suštinu našeg postojanja i duhovnog identiteta.
– Nikola Zavišić