Posle izolacije, lokdauna i ograničenja koje nam je donela pandemija, ko ne bi poželeo da se prethodne dve godine nisu dogodile, ili da smo ih makar prespavali. Glavna junakinja u Mojoj godini odmora i opuštanja radi upravo to, ali ne zato što beži od virusa, već od sebe, društva i disfunkcionalnih odnosa.
Životinja je debitantski roman Lise Tadeo, autorke maestralne studije o ženskoj seksualnosti Tri žene. Ispričan u prvom licu, glasom Džoun, jedne od najprovokativnijih književnih antiheroina, roman na iskren, surov i smeo način govori o ženama koje su preživele muškarce.
U francuskoj zabiti, mlada žena se bori sa svojim demonima – uloga majke i supruge ne da je ne ispunjava, već je troši i uznemirava. Oseća se zatočeno u okruženju kojem ne pripada i čezne za slobodom, svesna je da ne uspeva da bude ono što od nje očekuju, ali želi osećaj pripadanja, žudi za idiličnim porodičnim životom, istovremeno maštajući o tome da naudi sebi ili drugima.
Ako obratite pažnju, primetićete oko sebe ljude poput Nacuki, junakinje romana Zemljani. Toliko su otuđeni od sveta da su gotovo vanzemaljci na Zemlji. Preživljavaju u neprijateljskom i nasilnom svetu privlačeći gnev samim svojim postojanjem. Oni se ne uklapaju – ne zato što ne žele, već zato što ne mogu.
Problem u autobiografskim i autofikcijskim delima leži u tome što treba pronaći pravu meru između veličanja i ocrnjivanja. Emanuel Karer u tome briljira.
Roman Sjaj je fenomenalni prvenac američke spisateljice Rejven Lejlani o Afroamerikanki Idi, koja pokušava da se snađe u svetu privilegovanih u Njujorku.
Kako prihvatiti saznanje da vas je majka dala drugoj ženi? Kako prihvatiti saznanje da vas je trinaest godina kasnije žena koju ste smatrali majkom vratila? Kako se izboriti s osećanjem nepripadanja?
Pisati o mrtvima uvek je nezahvalno jer postoji bojazan da skliznete u patetiku ili napišete depresivnu knjigu. Robert Zetaler u svom romanu Polje jednostavnim, nesentimentalnim pripovedanjem izbegao je i jedno i drugo: umesto sećanja živih na mrtve, on daje priliku mrtvima da se obrate živima.
„Lagala bih ako bih rekla da se nikad nisam radovala majčinoj nesreći.“ \ Kada roman počne ovako razornom uvodnom rečenicom, znate da je pred vama nezaboravna knjiga.
„Nije shvatala koliko vremena treba da postaneš neko drugi, niti koliko je samotan život u svetu koji nije predviđen za tebe.“
Ljubav u slučaju opasnosti je roman o krizi srednjih godina, jedinstvenoj za žene, koja podrazumeva preispitivanje svog života i svojih izbora. Kroz dovitljiv kolaž od pet priča o životu pet žena, Danijela Krin istražuje strah, nadu, ambiciju, krhkost i razočaranja koja oblikuju život modernih žena.
Eva je snažna, nezavisna žena. Eva je žena koja voli. Eva je žena koja počinje da sumnja u sebe. Eva je žena koja razume i nalazi opravdanja. Eva je žena koja ćuti i krije modrice. A drugi ništa ne primećuju ili okreću glavu.
U leto je četvrti, i poslednji, tom lične enciklopedije koju Karl Uve Knausgor piše svojoj najmlađoj ćerki.
Putujuće kazalište Zorana Ferića impresivna je porodična saga u kojoj se prelamaju sudbine autorovih živopisnih predaka i tragične slike naše zajedničke prošlosti.
Da li je za delo važno da znamo ko je autor/autorka? Da li knjige samo upotpunjuju našu sliku o piscu ili spisateljici ili knjige čitamo kroz prizmu onoga što znamo o autoru/autorki?
Inspirisan mahnitim i gotovo nadrealnim okolnostima u svetu Miljenko Jergović je u svom poslednjem romanu Vjetrogonja Babukić i njegovo doba izgradio svet apokaliptične vedrine.
„Čitajući priče Ane Miloš stičemo utisak kao da čitamo neke izgubljene, pa volšebno pronađene bajke, opore, drevne, a tako sveže, prepune iznenađenja i obrta. Fantastično i groteskno u njenom literarnom tkanju oduševilo bi jednog Dina Bucatija.“
– Ana Vučković
Svedoci smo vremena u kom su imidž u javnosti i privid sreće i uspeha na društvenim mrežama od izuzetnog značaja. Svesni smo da se zbog jednog pogrešnog postupka društveni ugled može u trenu urušiti. Takođe, živimo u vremenu u kom su žene osnažene i ne libe se da progovore o nasilju koje su doživele. U takvom vremenu teško je biti nepristrasan. Karin Tuil je u tome uspela – Ljudska posla su knjiga koja je ogolila fragilnost i neiskrenost društvenih konstrukcija koje svi gradimo, i koja, upravo zbog svoje nepristrasnosti, testira nepokolebljivost naših načela.
