Danilo Lučić (Beograd, 1984) autor je dve zbirke pesama: Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), kao i zbirke priča Sazrevanje modrica (2020). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs.

Dijana Matković (Ljubljana, 1984), spisateljica, novinarka i urednica, objavila je zbirku priča V imenu očeta (2013) i esejistički roman Zakaj ne pišem (2021). Osnovala je i uređivala časopise Airbeletrina i Državljanska odgovornost, a trenutno je urednica levičarskog portala Disenz.

Lana Bastašić (Zagreb, 1986) objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010), Vatrometi (2013) i Mliječni zubi (2021), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine. Roman je uvršten u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i prevoden je na osamnaest jezika. Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču (između ostalih, Zija Dizdarević, Ulaznica i Karver: Odakle zovem), dve nagrade za poeziju (Targa UNESCO u Trstu i Dani poezije u Zaječaru), i nagradu za neobjavljenu dramu (Kamerni teatar 55 u Sarajevu). Priče su joj objavljene u Poljima, Sarajevskim sveskama, Povelji, Fantomu slobode i drugim regionalnim časopisima. Uvrštena je u nekoliko regionalnih antologija kratke priče, uključujući Pucanja i Pristojan život. Učestvovala je na mnogim međunarodnim književnim festivalima i rezidencijama za pisce. Jedna je od osnivača škole književnosti „Bloom“ u Barseloni i članica PEN centra u BiH. Ponekad živi u Beogradu.

www.lanabastasic.com

Nagrada Evropske unije za književnost 2020.

Luiza Bouharaoua (Split, 1985), spisateljica, prevoditeljka i osnivačica udruženja Skribonauti, objavila je zbirku priča Jesmo li to bili mi (2019) i uredila kolaborativnu zbirku priča zatvorenica Ženske kaznionice u Požegi i savremenih spisateljica Nastavi priču (2020).

Nikola Nikolić (Podgorica, 1989) objavio je tri romana: Čvor (2011), Meandar (2014), Sirene za uzbunu (2019), i zbirku priča Atakama (2016). Autor je serijala razgovora s piscima iz regiona na portalu Kombinat.

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Dosad je objavila zbirke priča: Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), roman Toni (2024), studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012), kao i knjigu za decu Šta je videla bubamara (2021). Knjige su joj prevedene na više od 15 jezika, a priče iz zbirki Moj muž i Nikuda ne idem adaptirane su za pozorište u zemljama bivše Jugoslavije, Grčkoj i Mađarskoj.

Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju, a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik (Kerol, Kuci, Kapote, O’Konor). Koorganizatorka je večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič i koautorka feminističkog podkasta Radio Mileva.