Danilo Lučić (Beograd, 1984) autor je dve zbirke pesama: Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), kao i zbirke priča Sazrevanje modrica (2020). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs.

Dijana Matković (Ljubljana, 1984), spisateljica, novinarka i urednica, objavila je zbirku priča V imenu očeta (2013) i esejistički roman Zakaj ne pišem (2021). Osnovala je i uređivala časopise Airbeletrina i Državljanska odgovornost, a trenutno je urednica levičarskog portala Disenz.

Lana Bastašić (1986) rođena je u Zagrebu, SFRJ. Objavila je prozu, poeziju, eseje i drame. Njene kratke priče su osvojile brojne regionalne nagrade na Balkanu, uključujući i Ulaznicu i nagradu Zija Dizdarević. Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Nagradu Evropske unije za književnost i Međunarodnu nagradu Latisana u Italiji. Knjiga je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, u užem izboru za Holandsku evropsku nagradu i u širem izboru za Međunarodnu književnu nagradu u Dablinu. Prevedena je na više od 20 jezika. Bastašić je objavila i zbirku kratkih priča pod nazivom Mliječni zubi i dnevnik Crveni kofer. Uključena je u Antologiju međunarodne kratke priče koju objavljuje Penguin House. Dobitnica je prestižnih rezidencija DAAD u Berlinu i Literaturhausa u Cirihu. Jedna je od osnivača škole književnosti Escola Bloom u Barseloni i književnog časopisa Carn de cap.

www.lanabastasic.com

Nagrada Evropske unije za književnost 2020.

Luiza Bouharaoua (Split, 1985), spisateljica, prevoditeljka i osnivačica udruženja Skribonauti, objavila je zbirku priča Jesmo li to bili mi (2019) i uredila kolaborativnu zbirku priča zatvorenica Ženske kaznionice u Požegi i savremenih spisateljica Nastavi priču (2020).

Nikola Nikolić (Podgorica, 1989) objavio je tri romana: Čvor (2011), Meandar (2014), Sirene za uzbunu (2019), i zbirku priča Atakama (2016). Autor je serijala razgovora s piscima iz regiona na portalu Kombinat.

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Dosad je objavila zbirke priča: Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), roman Toni (2024), studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012), kao i knjigu za decu Šta je videla bubamara (2021). Knjige su joj prevedene na više od 15 jezika, a priče iz zbirki Moj muž i Nikuda ne idem adaptirane su za pozorište u zemljama bivše Jugoslavije, Grčkoj i Mađarskoj.

Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju, a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik (Kerol, Kuci, Kapote, O’Konor). Koorganizatorka je večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič i koautorka feminističkog podkasta Radio Mileva.

→ rumenabuzarovska.com