Gde su granice prijateljstva? Te klizne nevidljive propustljive membrane koje bi u teoriji trebalo da nas čuvaju od drugih, a i druge od naših hirova i ludosti. I da li su i koliko najbliže osobe deo nas čak i kada se kontakt izgubi i kada postoje samo u nepouzdanim sećanjima i subjektivnim hvalospevima i zamerkama?

Hana Piščević se hrabro baca u brze vode jedne od najvećih tema koje književnost poznaje i stvara storiju o Savini i Luči, devojčicama/devojkama/mladim ženama čiji životi prožimaju jedan drugi i čije sazrevanje ne bi bilo celovito bez one druge u čijim se očima ogledalo.

Kada Savini, nakon što se godinama nisu videle, stigne pismo od Lu(če), film u njenoj glavi počinje da se odmotava, i sliku po sliku, frejm po frejm, ona kreće da rekonstruiše njihov neobično dubok, povremeno surov i pre svega izuzetno delikatan odnos.

Piščević stvara književni tour de force od kog će vam se zavrteti u glavi, povremeno će vas zaboleti i stomak, ali ćete želeti još jer je retkost naići na ovako zreo roman nekoga ko je taj deo života tek ostavio za sobom.

Ona je mlada, a već vrlo formirana i izbrušena autorka. Svetla budućnost srpske proze.