Vladimir D. Janković

Bolje je da sâm pišeš o sebi nego da o tebi pišu drugi. Tako se, ako ti se posreći, može desiti da ne napišeš ništa važno, da ne otkriješ ništa delikatno, da donekle uspešno odvagaš svaku reč i relativno vešto našminkaš taj leš koji nikako neće da se smiri nego uporno nastavlja da se kreće, da živi.

Pesimista, čovekoljubac, samotnjak, otac, fizikalac, umotvorac, muž, komšija, sportista, pesnik, sin, muzičar, konzervativni liberal i slobodoumni tradicionalista, nekadašnji TV kritičar, potom kritičar kritičara i, na kraju, meta kritike, brat, dever, stric i zet, poklonik R. A. Šumana, F. J. Hajdna, T. Albinonija, H. Berlioza, R. Blekmora, R. Kojića, V. P. Carevca; D. Kuliša, mutilac bistrih potočića i bistritelj mutnih reka, istrajni hodač i bojažljivi pustolov, kalio se i gradio na Tolkinu, Markesu, Kastanjedi, Goldingu, Tolstoju, Singeru, Spinozi, Šopenhaueru i Kjerkegoru, na Milošu Andriću, Ivi Crnjanskom i preseljenim mostovima, majstor za životopise od hiljadu i jednog slovnog mesta.