Arijana Harviks vrlo ogoljeno i smelo koristi radikalnu kritiku klišea, tipskog poimanja porodice i konvencionalnosti bračnog odnosa, razbijajući tabue o ulozi žene u njima. Ovu prozu u formi toka svesti glavne junakinje – mlade žene koja prolazi kroz teškoće u prihvatanju uloge majke i supruge – prožimaju ironija, erotizam, humor, nabujala seksualnost i nasilni porivi u suočavanju s bolnim osećajem teskobe i zatočenosti u životnom okruženju kojem ne oseća da pripada. Spram rutine svakodnevice i banalnosti bračnog odnosa, mislima glavne junakinje promiču poetične senzualne slike, pokatkad nadrealne i halucinantne, pa se briše jasna granica između snoviđenja i realnosti. Njene dane u kući na selu, između muža i deteta, pohodi žudnja koja se ničim ne može zadovoljiti, što je povremeno nagna na beg u šumu, u divljinu koju doživljava kao svoju istinsku postojbinu, ali istovremeno i kao među oko svog života.
Britak stil, ponekad sirov, ponekad poetičan, eliptične rečenice, kratka poglavlja, kao i šarolik jezik začinjen žargonskim i anahronim izrazima, čine ovu neobičnu i na trenutke pomalo uznemirujuću prozu intenzivnom, živom i upečatljivom, a neretko je zbog načina pripovedanja upoređuju s prozom Virdžinije Vulf.
― Vesna Vidaković
