Kritike

Forenzika kolektivnog pamćenja – šta smo zaboravili i koga se ne sećamo

Ako bih, ukratko, makar i u recenzentske svrhe morao da opišem o čemu je reč, umesto da sednem i iznova ga pročitam, najpre bih istakao to da je posredi roman sećanja i zaboravljanja koji tematizuje krivicu ideološkog nasleđa. Mogao bih ga slobodno nazvati i postjugoslovenska detektivska hronika. Autorka Mirjana Drljević u romanu se znalački služi kriminalističkim prosedeom (ili konvencijama svojevrsne psihološke misterije) da bi se kako protagonisti tako i čitaoci setili onoga što je prećutano ili nikad nije izrečeno ni nazvano pravim imenom.

Fluidna fragmentarna filmska struktura, kao i zloslutna, gotovo linčovska atmosfera romana satkanog od niti sećanja i čari otkrivanja, nekoliko precizno ukrštenih vremenskih tokova, napetih obrta, živopisnih likova, začudnih, dramatičnih, ali i suptilno duhovitih situacija, smešta nas, nimalo slučajno, u monumentalnu monotoniju (novo)beogradskih blokova, gde iza teskobno snolikih kulisa vrebaju ambivalentna nostalgija, neizvesnost, zebnja… Detektivska matrica, naime, samo je okvir za refleksije o detinjstvu, odrastanju i majčinstvu u našoj istočnoevropskoj metropoli prošlog i ovog veka. Autentičan stil odiše intrigantnom notom noara prožetog prefinjenom ironijom, jer autorka neobično vešto oblikuje i uzbudljivo prepliće fakte i fikciju, pseudomemoarske elemente, intuiciju i retrospekciju, uz povremene iskorake u onostrano, kroz prizmu višedecenijski izvitoperene svakodnevice, pa nas i to što nije u sasvim realističnom ključu navodi na jasnije sagledavanje intimne i kolektivne prošlosti i sadašnjosti, na razotkrivanje istine o nama i našim životima, iako ništa u njima nije istina.

Periša Perišić

P.S. Preporuka poštovaocima klasika žanra, filma, popularne kulture, pozorišta, književnih dekadenata s Benigtona, kao i onima koji su u njima prepoznavali nove i apartne autorske glasove, nalazili zadovoljstvo, i tada i sada.