Dobitnica Pulicerove nagrade Elizabet Straut vraća se svojoj voljenoj junakinji Lusi Barton u sjajnom romanu o tihim silama koje nas drže zajedno – čak i kad se jedni od drugih udaljimo.
Lusi Barton drugu polovinu svog života proživljava u Njujorku kao uspešna spisateljica. Nakon iznenadnog susreta, Vilijam, njen bivši muž i otac njenih ćerki, poziva je da mu se pridruži na putovanju kako bi istražio nedavno otkrivenu šokantnu porodičnu tajnu. Prisećajući se studentskih dana, rođenja ćerki, bolnog raspada njihovog braka, kao i odnosa koje su izgradili s drugim ljudima, Lusi preispituje svoju prošlost i sve što je mislila da zna o muškarcu koji je bio u njenom životu decenijama.
Ono što sledi prekrasna je priča o bezbrojnim misterijama koje čine brak, o ljubavi i gubitku, o nesigurnostima i nežnostima, o slojevima osećanja koji se godinama nakupljaju među ljudima. O, Vilijame! suptilan je i upečatljiv portret nežnog, složenog, višedecenijskog odnosa i emotivne panorame koja postaje vidljiva tek s vremenom.
Kritike
„Lusi Barton jedna je od besmrtnih književnih junakinja – krhka, oštećena, slomljena, ranjiva, ali najviše od svega obična – poput nas.“
Žiri Bukerove nagrade
„Nežni podsetnik da budemo emotivno velikodušni prema najdražima i što je moguće prisutniji svakog dana svog života.“
The San Francisco Chronicle
„U središtu izuzetne proze Elizabet Straut nalaze se likovi koji se hvataju ukoštac s pitanjima o ljubavi, gubitku i porodici u naizgled najobičnijim trenucima. Porodične drame koje ispunjavaju njene romane vode do neočekivanih otkrića koja prate složenost braka, roditeljstva i starenja.“
Time
„Straut vas navodi da preispitate svaku vezu koju ste ikada imali dok još uvek možete nešto da učinite povodom nje.“
The Spectator
„Čudesno svojstvo proze Elizabet Straut jeste u načinu na koji otkriva dubine najjednostavnijim potezima. Ovaj roman se završava uveravanjem da se izvor ljubavi nalazi manje u razumevanju, a više u prepoznavanju – premda je možda potreban čitav život da naučite razliku između to dvoje.“
The Guardian
„Toliko intimne, krhke, beznadežne ljudskosti natapa ove stranice da to oduzima dah. Gotovo svaka rečenica nosi snagu otkrovenja.“
The Washington Post
